Marčelo - Čep | Текст песни

• Тексты песен
• Marčelo
• Čep

Pesni.guru - сайт для Гуру

Tekst: Marko Šelić
Muzika i aranžman: Rade Raid Sklopić
Vokalni aranžman: Marko Šelić
Akustična gitara: Janko Maraš

ČEP

Čep. Ja sam čovek čep. I nisam superheroj, nego žrtva.

1.strofa:
Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše,
zna se: razgovor će tu malo šta da spase.
A i šta da joj kažeš? Reči iščašene od čaše,
što očas na očaj zabazde, slome se i zgade.
A mali je sad prvi razred. Sluša, ćuti, trpi, šta će.
Svađe i čarke mame i tate, i uvek ta reč: pare, pare.
I nisu izvor sreće, tako učio si ga, ćale,
ali tamo gde ih nema, nesreća još kako naraste.
Ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke,
a sad ti vezu traže čak i da bi radio kao šanker.
Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem,
tome kraja nema. I ajde ti i žena… kako mali da nema?
I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam,
njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana.
Raspori se, kožo, da vrisak izađe naglas!
Evo opet – kafana, opet u ruci je čaša.
Ali tada – crni čovek... tople oči, lepa reč,
kaže: „Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve.
Azerbejdžan. Građevina. Malo mučno, ali keš.
Evo ruke, samo reci: da li hoćeš, da li smeš?”

Refren1:
I kao kada izvučeš čep, iscure očaj i bes.
Po stolu prosu se jed i poniženje i žeđ
da učini se baš sve, samo kad bi znao šta…
Čoveče dobri, nebo mi te šalje, ti si spas!
Jer više nemam kud, a ako padnem ja,
šta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Učinio bih baš sve, samo da imam šta,
Druže moj, nebo te šalje za spas.

2. strofa:
Baku, mnogo ljudi što spaja ih isti jad,
ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar.
Ali ovaj obećani grad bar miriše na nadu:
sagradiće život dok budu gradili tu zgradu.
Doduše, njih dvadeset u sobi, bez struje...
ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude.
I malo je čudno što svaki pasoš im je uzet,
no dobro, birokratija, radne vize, šta je – tu je.
Dani teku. Evo već jedan mesec. Samo jedan toalet,
a njih je devedeset. Sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće.
Struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe.
Malo il’ nimalo sna, a radnih sati petnaest.
Psuju ih, grde, jednog čak i tukli u besvest.
Nemaš ni dana da daneš, jer kazne te čim staneš,
a one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...

Refren2:
I sad znam, sve laž je! Slagao si me, brate!
Došao da ih spasem, sad oni meni šalju pare!
Bez pasoša, bez hrane, bez dostojanstva i nade
da odavde uopšte živu glavu čitavu ikada spasem.
I opet nemam kud, a ako padnem ja,
šta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Ćuti i trpi sad sve, sve poniženje i jad...
Šta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...

3. strofa:
Znao je da sad je već pitanje žive glave
kad kolegu uze infarkt, jer mu ne dadoše da s radom stane.
Skupljaše pare da nekako telo kući vrate,
strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle.
Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne,
beše i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje.
Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te.
Ko zna ko je sve umešan, tek užas ne prestaje.
Ali onda to, odjednom, puče sve:
tokom noći, neki čovek reče: „Krećite.
Samo ovde potpiši da je dobro sve,
da ti je plaćen keš i da sve beše fer.”
I tako to sa svakim pojedinačno,
Onda mu baci kao